Kada se kaže efikasna komunikacija obično se pomisli uspešno ostvarenu razmenu izgovorene ili pisane reči.

Međutim, većina naše komunikacije je neverbalna. Psiholog Albert Mehrabian, koji je istraživao govor tela 1950-ih, otkrio je da reči igraju samo malu ulogu u uticaju poruke koju pokušavamo da prenesemo; ton glasa i intonacija čine 38 posto, dok naši neverbalni znakovi čine 55 posto. Same reči? Samo 7 posto. Komunikacija često nije toliko ono što pišemo ili kažemo, već kako pišemo i često šta ne kažemo. Još je Aristotel pre 3000 godina rekao „Bolje je jednom nešto videti, nego tri puta o tome pročitati“.

Novi vidovi online kanala komunikacije su nam otvorili neke nove perspektive. Sa jedne strane su nam proširili mogućnost da komuniciramo sa mnogo većim brojem ljudi nego što bi to u realnom svetu bilo moguće, a sa druge strane – ograničili su naš uvid na ono što ti drugi ljudi žele da nam prikažu o svojim emocijama, stavovima i životu uopšte.

Kada su u pitanju društvene mreže i online interakcije, stav o ljudima koje upoznajemo na taj način bi trebalo da se oslanja na složenu sadržinu neverbalnih informacija. To je onaj poznati “osećaj u stomaku” ili  “ima tu nešto” zbog čega tako mislimo. Ovo bi se jednostavno moglo nazvati intuicijom. Antropolog Edward Sapir objašnjava da ljudi razumeju gestove zbog “razrađenog tajnog koda koji nije nigde zapisan, niko ga ne zna, a svi ga razumeju”. Neki ljudi mogu bolje, a neki lošije prepoznati i interpretirati neverbalne poruke.  I tu dolazimo do glavnog kamena spoticanja – na društvenim mrežama nema spontanosti. Sve slike, video klipovi i ostali sadržaji su verovatno filtrirani i stavljeni sa namerom da predstave osobu onakvom kakvom želi da je ostali vide. Dodatno, mlade generacije, odrastajući uz pametne telefone, video igrice i otuđenost komunikacije licem u lice, nisu ni uspele da razviju socijalne veštine i razvojne sposobnosti u dovoljnoj meri i često imaju nisku toleranciju na frustraciju. Umesto da razvijaju sposobnosti i veštine, oni sve rešavaju blokiranjem te osobe.

A onda je pandemija blokirala ceo svet. Pored bezbrojnih izazova koje nam je postavila, oduzela  nam je mogućnost da – svesno ili podsvesno – komuniciramo neverbalno kroz govor tela i poruke koje šaljemo izgledom. Video pozivi su zamenili mnoge sastanke licem u lice, tako da učesnici često ne mogu u dovoljnoj meri da primete ključne aspekte neverbalne komunikacije.

Kontinuirani rast onlajn predavanja poslednje dve godine u mnogome je uticao na gubitak neverbalne komunikacije i slabljenje veza i interakcije među studentima kao i sa predavačem. Neki univerzitetski profesori imaju otpor prema onlajn predavanjima jer smatraju da postoji nedostatak kvalitetne komunikacije, što posledično stvara više prostora za pogrešno tumačenje, negativne kritike  ili čak neuspeh u savladavanju gradiva kod nekih studenata.

U tom, novom svetlu, trebalo bi da ponovo razmotrimo koliko su naše komunikacijske veštine zapravo efikasne.

Postoji nekoliko načina na koje se te tehnike neverbalne komunikacije koje su prisutne u razgovoru licem u lice mogu zameniti na mreži – od korišćenja funkcije ćaskanja za pružanje podrške, do korišćenja emotikona za prenošenje osećanja. Sve ove metode komunikacije produbljuju iskustvo i počinju da zamenjuju ono što je izgubljeno kada nismo licem u lice.

Naravno, sa smanjenom komunikacijom licem u lice dolazi do povećanja broja e-poruka, tako da ako se oslanjamo samo na reči, moramo stalno da proveravamo kako se naše reči mogu tumačiti.

I ne zaboravite – „like“  je način da pokažemo nekome da cenimo/volimo/uvažavamo nešto što je on uradio i da učvrstimo i pojačamo bliskost. Ljudi imaju urođenu potrebu za zajedništvom i deljenjem realnosti, jer tek kroz odnos sa drugima, mi dajemo značaj sopstvenom životu.

Zato, lajkujte ovaj post!